Managed Service Provider No1

 Poslednjih meseci gde god se pomene IT, svi samo govore samo o cloud computingu. Lično, drago mi je da je to tako. Sada je mnogo lakše prodavati takve servise nego ranije. Nekada je "cloud computing" razumeo i prihvatao samo mali broj ljudi, a i taj mali broj mu nije verovao. Danas se situacija potpuno promenila. Svi vole oblake! Svi ih podržavaju. Uvideli su da je to prava stvar. Čak i oni kompjuterski dinosaurusi koji su doskora tvrdili da je notebook mnogo moderna i nelogična stvar i da je nemoguće ozbiljne stvari raditi bez desktop računara (?!) danas govore o servisima iz oblaka.

Pre neko veče sam sedeo sa prijateljima na obali Dunava i uz večeru i vino kao svako dobro i pravo kompjutersko društvo razgovarali smo najviše o informatici. Obzirom da su pomenutu skupinu činili i neki od pionira Interneta u Srbiji, tema je bila vrlo zanimljiva i moglo se čuti što-šta. Mene je oduvek oduševljavalo da o nekim stvarima slušam od ljudi koji su učestovali u njihovoj istoriji. Tokom te večeri primio sam nekoliko emailova, uglavnom o događajima na društvenim mrežama, pa sam brže bolje, zanemarujući društvo, večeru, pogled i atmosferu koji su bili sjajni, pročitao poruke i na iste odgovorio, što virtualno, što uživo. Shvatio sam da sam i ja, koji sebe nisam tako doživljavao, postao zavisnik od Interneta. Ako je za utehu, definitivno nisam sam i nisam najgori. Moja generacija je definitivno svedok istorijskog trenutka kada se realan život upliće sa virtualnim.

Već duže vreme hoću da napišem tekst koji se bavi problematikom odnosa dve vodeće IT kompanije na svetu Microsoft-a i Apple-a ali sam vrlo nesiguran u sebe. Činilo mi se da je to preozbiljna tema za samo jedan blog. Ono što je činjenica je da je tema vrlo interesantna i aktuelna, pomalo i „vruća“. Sa druge strane, juče sam posle dugo vremena na trafici kupio Playboy, srpsko izdanje siromašnije i nepismenije nego ikada, i video da se čak i Playboy bavi Sudarom ova dva titana. Malo sam razmislio i došao da jako komplikovanog pitanja – Odakle početi priču o „sukobu“ dve kompanije koje upravljaju ovim cyberspace-om od koga se mi trudimo da „zaradimo za hleb“! Pa, ako je Playboy sve to uspeo da objasni na dve strane, pokušaću i ja .

U jednoj dosadnoj oktobarskoj noći, pre nekoliko godina primio sam od jednog prijatelja vrlo dosadan i automatizovan e-mail koji me je pozivao da postanem njegov prijatelj u nekoj novoj Internet zajednici. Samo ime mreže - Facebook mi je privuklo pažnju pa sam odlučio da pogledam šta je to i kako funkcioniše. Nekoliko meseci kasnije sam se navukao. Pretpostavljam da bi ove tri rečenice bile najklasičniji odgovor svakog zavisnika od social networkinga danas na pitanje kada je, kako i zašto  pristupio pomenutoj mreži. Moja priča zvuči baš ovako kako sam je ispričao. Zašto bih se ja razlikovao. Želim samo da napomenem sledeće: Da sam znao da će Facebook uzeti ovoliko cyber-prostora, koliko danas uzima, sigurno bih se priključio još ranije .

Iako sam obećao da više neću pisati o temama koje nisu kompjuterske, virtualne, itd. moram da napravim samo jedan kratak osvrt na, sasvim sigurno, najupečatljiviji detalj sa EXIT-a ove godine. Ja, lično, Exit ne volim. Nikada ga nisam posetio, valjda nisam taj tip. Dugo godina sam bio istrajan u tome da ga nikad i ne posetim. Dvoumio sam se, pomalo, one godine kad je nastupao Zvonko Bogdan, ali je brzo nakon toga bio i u SC a to sam ipak lakše prihvatio. Osećam potrebu da naglasim da ne volim ni Guču. Tamo sam bio jednom i to mi je dovoljno za ceo život. Nisam neki obožavatelj tih masovnih okupljanja.

Čitajući vesti na jednom poznatom portalu, pročitao sam vrlo zanimljiv tekst koji govori o tome kako je pretraživač Google delimično blokiran u Kini. Kao razlog blokade, navodi se licenca kompanije Google koja se odnosi na obavljanje informatičkih delatnosti i koja je, navodno, istekla. Ovo je treći put, koliko je meni poznato, da gigantski Google pokušava da se suprotstavi redu i poretku NR Kine, koji se ako se Google ne uzme u pamet,  može završiti, po mom mišljenju, samo na jedan način - spomenikom Google kompaniji na Tiananmen Trgu.

Moj prvi susret sa računarskim mrežama desio se pre mnogo godina. Radi preciznijeg utvrđivanja vremenskog razdoblja o kom govorim ja sada imam 27. godina a pomenuti period odnosi se na sedmi razred osnovne škole. Sećam se kako sam tada sam zaljubljeno gledao u monitor jedinog PC 486 koji je škola imala i divio se nekom BBS-u.

Prošlo je već nekoliko sati od utakmice, počeo je i drugi dan, zapravo, a ja i dalje ne mogu da se oraspoložim. Sebe smatram pravim navijačem i jako mi je krivo. Žao mi je momaka, žao mi je stručnog štaba, žao mi je selektora. Nije im bilo lako. Tek im neće biti lako. Od heroja i ponosa nacije, za samo nekoliko dana postali su ,,bruka i sramota" fudbala. 

Iako sam ovaj tekst hteo da napišem još juče, ostavio sam misli „da prenoće“. Juče je bio jako čudan dan i verovao sam da bi mi neki drugi događaji odvukli fokus od ovog teksta, koji sam od trenutka kada sam telefonom obavešten da smo poveli, potrčao ka TV sali da na miru odgledam ostatak utakmice. Nervozan i prilično nesiguran u naše, odgledao sam ostatak meča, i kao, verujem, i većina vas, odahnuo kada je, u najmanju ruku problematičan, sudija odsvirao kraj.

Najlepši servis interneta, po meni lično, definitivno postaje blog. On mi pruža mogućnost da makar ovih nekoliko desetina minuta dok kuckam ove linije budem ono što sam oduvek želeo, a nisam smeo – novinar . Iako sam sasvim siguran da ovo (još uvek) niko i ne čita, osećam u sebi neko unutrašnje zadovoljstvo pa tako nastavljam sa drugim tekstom koji kao i prvi počinje pitanjem u naslovu.